FAMOZNO: KULTURA NESTRPLJENJA 2
Sistematičan čovek koji sistematski radi u Srbiji je krajnja retkost: još je Slobodan Jovanović pisao o tome. Ponegde se - u ponekoj (najčešće naučnoj) oblasti - pronađe poneko ko i sistematično misli i sistematski radi, nevolja je što su u srpskoj politici (svih vremena i boja) ljudi koji sistematično misle i sistematski rade ono što su u zoologiji crni labudovi i bele vrane.
Uzmimo primer Nikole Pašića, koji važi za najuspešnijeg srbskog političara „ikada“, a koji je suštinski bio jedan od najvećih improvizatora, smandrljivaca i prelamača preko kolena u istoriji srpske politike svih vremena. Pašić nije bio - kako se uobičajilo smatrati - strpljiv, nego spor, nije bio ni mudar, nego lukav, što mu je u sredini tradicionalno brzoj na zlo i hitroj na grabež omogućavalo da basnoslovno profitira na nestrpljenju protivnika, ali koji je u situacijama koje su zahtevale sistematsko mišljenje, sistematski rad i strpljenje pravio žestoke „ishitrenosti“, nepromišljenosti i smandrljavanja koje će nam vekovima izlaziti na nos.
Taj i takav Pašić je imao dva žestoka protivnika, dva čoveka koji su sistematično mislili i sistematski radili - Jovana Skerlića i Milana Piroćanca, od kojih bi mu prvopomenuti zahvaljujući sistematičnosti i smelosti zasigurno smrsio konce, samo da nije umro pod nerazjašnjenim okolnostima, o kojima bi Pašić, da je živ, mogao štošta reći.
U novijoj srpskoj političkoj istoriji imamo tri figure od velikog političkog formata: Čeda Jovanović - koji je verovatno mislio sistematičnije od svih srpskih političara, ali koji je - i na njegovu i na našu žalost - radio dibidus nesistematično i zbog toga prdnuo u čabar. Imamo potom Visokog Vučića, koji sistematski misli i koji radi sistematičnije od bilo kog srpskog političara (svih vremena i boja), moj - ne njegov problem - je to što sistematski misli i sistematično radi, ali unutar Pašićevog antisistematskog modela, tako da će u konačnici njegova borba završiti u mom esnafu džaba molera.
Đinđića sam ostavio za kraj sage o trijadi srpskih sistematično mislećih i sistematski radećih političara. On je i sistematično mislio i sistematično radio, ali i on bi - sve da je nije bio ubijen - završio u esnafu džaba molera. A evo zašto, što reko Blic. Zato što političari koji sistematično misle i rade ne mogu ništa uraditi - mada mogu biti ubijeni - ako pučanstvo od njih očekuje da im donesu „bolji“ život, a da pritom ništa ne misli i da još manje radi.
To već otvara jednu mučnu temu, za koju neće biti dovoljno karakterologije, o kojoj ćemo nešto više reći u našoj sutrašnjoj kolumni.